RESOCIJALIZACIJA – KOZMETIČKA ILI SUŠTINSKA PROMENA U POSTPENALNOM PRIHVATU?
RESOCIJALIZACIJA – KOZMETIČKA ILI SUŠTINSKA PROMENA U POSTPENALNOM PRIHVATU?
Kada razmišljamo o strategijama rešavanja društvenih problema, čini se da pitanje strukture ličnosti i karaktera građana nekako uvek zaobilazimo. To je pitanje odgovornosti i autonomije morala, podrazumeva se da je to važno, ali se tim problemom bavimo nekako posredno i zaobilazno. Činjenica da se radi o vrlo kompleksnom i osetljivom pitanju, ne abolira nas. To je pre svega pitanje kulturne politike, obrazovanja i posebno sociologije porodice. Istina, niko od nas nije birao istorijske, kulturološke ili porodične okolnosti koje su nas kroz odrastanje uobličile, ali problem je u tome što se nezdravi modeli ponašanja (kao posledica autoritarne strukture i vođstva porodice i šireg društva) prenose, multiplikuju i ostavljaju za rešavanje budućim generacijama (ukoliko se čitava konstrukcija pre toga ne uruši).
Energija nezadovoljene želje dobija svoj smisao u pogrešnim, često destruktivnim stavovima i ponašanju. Počinioci krivičnih dela će možda najbolje razumeti da instinkt ne zna za fer plej pa tako ni znanje, logika ili prisila nisu tu od velike pomoći, već nagomilana ljutnja, tuga i strahovi, treba da se razlože i razumeju kao osujećene želje i potrebe za prihvatanjem, pripadanjem, ljubavlju, slobodom, kreacijom itd. Osujećena želja mora da se artikuliše u nešto što ima prolaz u realnosti, a to ima smisla jedino u grupi jer je i u samom nastanku bila problem relacija, a ne samog pojedinca.
Ako se kaže da priprema osuđene osobe na otpust počinje odmah po prijemu u zatvorsku ustanovu, onda je važno ukazati posebnu pažnju socioterapijskim grupama koje (kao i neki drugi pravci savremene psihijatrije i psihoterapije), imaju kapacitet i moć da podstiču razvoj autonomije morala i odgovornosti ličnosti. Osnovni faktor promene je zdrav vrednosni sistem grupe, odnosno, odnos na realiciji terapeut-član grupe i odnosi članova međusobno. Ako želimo da vrednosni sistem grupe bude delotvoran, on se ne nameće, nego postepeno razvija (katetira) iz unutrašnjih kapaciteta grupe. Ovo je često dugotrajan i delikatan proces, u kome se postepeno stiče poverenje, i deli i odmerava unutrašnji sadržaj. Socioterapeut ili voditelj (vođa) grupe predstavlja (simbolično) zakon, “ime oca” ali i majku, odnosno podršku. Ako voditelj grupe želi da svoju „moć“ stavi na raspolaganje i deli, mora imati snagu da se autentično predstavi (“čovek sam, ništa ljudsko mi nije strano”) i mora biti otvoren za radikalna pitanja, ne definitivne odgovore. Ovde se unutrašnji dijalog (osvešćivanje misli i osećanja) i dijalog sa drugima, prepliću i uzajamno tvore. Tako se balansiraju društveni zahtevi i po meri čoveka i po meri zajednice, jer na „bolesnom“ pojedincu se prelamaju i ističu svi društveni problemi. Stoga, najvažniji cilj socioterapijske grupe tokom odsluženja zatvorske kazne, ali i postpenalnog prihvata, bilo bi pružanje pomoći učesnicima da prepoznaju svoje realne moći/snage i da osnaže ličnu odgovornost.
Dinamika tog procesa zasnovana je na napetosti između dve krajnosti – ostati svoj, biti ličnost i sa druge strane, biti “organski” deo grupe. Ovu protivrečnu situaciju baštinimo od naših predaka za koje je grupa (čopor) bila opstanak, dok je izgon iz grupe značio smrt (bez ognjišta). Sa druge strane, grupa može da „pojede“
(simbolično i stvarno). Ova napetost se ogleda kao pitanje odnosa sopstvene slobode i slobode drugoga, a način na koji to vrednosni sistem grupe razrešava, daleko prevazilazi rudimentarno “bori se ili beži”. Ova dinamika se na nivou konkretnog pojedinca uvek doživljava kao drama. Ona pokreće (koren reči emocije – motere, pokretati), ali pojedinac ostaje na mestu, ne napušta grupu, iako bi to trenutno najradije učinio. Oseća da bez zajednice nije ništa. Tako on u grupi, na poprištu suprotstavljenih sila i interesa ostaje sa svojom egzistencijalnom dramom, štaviše, unutrašnjost sopstvenog bića počinje da doživljava kao lično uporište, odakle polaže račun, pre svega sebi. Da bi mogao stajati pred drugima, pre svega mora moći stajati u sebi.
Dakle, društvena podrška u rehabilitaciji i reintegraciji osoba nakon odsluženja zatvorske kazne bila bi delotvornija ukoliko bi koristila unutrašnju snagu grupe sa zdravim vrednosnim sistemom, te očuvane i zdrave segmente ličnosti. Na “duže staze”, ovakav bi pristup, čini se, bio i efikasniji i jeftiniji nego postojeći. Dobra socioterapijska grupa može da ponudi okvir dovoljno širok za čoveka u punom značenju, pa čak i za one ljude i situacije koje nam se čine kao ”nemoguća misija”, gde takođe postoje reči, dovoljno “polivalentne” da uspostave odnos koji bi bio temelj novoizgrađenog jezgra ličnosti. Ili, da dodamo, ako je“ zlo zarazno” podrška i empatija su lekoviti.
Tim za postpenalnu podršku PSIHOZON
Sombor, 23.03.2021.
