POSTPENALNA POMOĆ IZ PERSPEKTIVE ‘NEOSTART’-a
Kao jedan od članova organizacije NEOSTART koja se bavi prevencijom kriminala i pružanjem postpenalne pomoći bivšim osuđenim licima, dobila sam priliku da budem mentor u sklopu projekta iza kojeg stoji Mreža organizacija za postpenalni podršku u Srbiji (MOPPS).
NEOSTART je članica i jedan od osnivača MOPPS-a i skoro deset godina se aktivno bavi ovom osetljivom kategorijom stanovništva.
Kao organizacija pružamo korisnicima podršku na raznim poljima kako bi krenuli novim putem, a onaj stari ostavili iza sebe.
Korisnici nam se obraćaju zbog raznih potreba sa kojima se susreću, od izdavanja ličnih dokumenata, traženja posla, do potrebe za podrškom psihološke prirode.
Takođe, NEOSTART poseduje i INFO liniju na koju nam se korisnici mogu obratiti svakog radnog dana između 10-16 h i dobiti svaku potrebnu informaciju vezanu za rešavanje određenih problema. Ovim putem oni najčešće zakazuju susret sa predstavnicima naše organizacije radi daljeg razvijanja svoje ličnosti i prevazilaženja problema sa kojima se susreću po odsluženju kazne.
Vrlo često nemaju nikoga kome bi se obratili, pa je INFO linija odličan način da se korisnici obrate za pomoć.
Voljni smo da naše buduće korisnike koji napuštaju ustanove, a tokom odsluženja kazne iskažu motivisanost za naše programe, sačekamo ispred zavoda i upoznamo ih sa mogućnostima naših programa. Ovo je za njih važno kako bi se od samog starta susreli sa osećajem prihvaćenosti, a ne odbačenosti od strane društva.
Međutim, kao neko ko je radio sa korisnicima, uočila sam određene probleme sa kojima se susreću po izlasku iz zatvora. Kao najveći problem, zbog kog smatram da se resocijalizacija bivših osuđenih lica znatno usporava, jeste nepostojanje smeštaja za one osobe koje po izlasku nemaju gde da odu.
Oni nam se obraćaju motivisani za rad i ostavljanje loših dela iza sebe, ali su često izloženi začaranom krugu gde na kraju dolazi do kriminalnog recidiva kao posledice.
Onog momenta kada nekome moramo da kažemo da mu ne možemo pomoći oko osnovne egzistencijalne potrebe, smatram da svaki dalji rad vrlo često može biti bezuspešan.
Nadam se da će u narednom periodu ovaj problem biti prepoznat, te da će ovim licima, koja su voljna za rad i promenu, biti omogućen privremeni smeštaj.
Pošto od njih očekujemo da se promene, moramo prihvatiti da se i mi kao društvo moramo promeniti i pružiti im šansu da u tome istraju.
Za čitavu zajednicu je važno da se lica koja su odslužila svoju kaznu reintegrišu u društvo. Time ne samo da društvo ne bi imalo štetu od njihovih dela, već bi imalo i korist, jer se često pokazalo u praksi da su ova lica bila voljna za promenu i uz dobru podršku postajala veoma dobri radnici i korisni članovi zajednice.
Nadam se da će se ovakvi programi koje sprovodimo na neki način implementirati i u državne delatnosti, te da će se procenat povrata značajno smanjiti u budućnosti.
Lea Marković – “Neostart”
